Platforma

VI Kongres Partije

Politička platforma Partije jeste načelni dokument koji na istorijskoj, političkoj i organizacionoj ravni karakteriše samu partiju i njenu perspektivu. Kako je platforma koja je dosad važila sačinjena još pre otpočinjanja procesa implozije sovjetskoga bloka i posledične promene scenarija imperijalizma, u analitičkim delovima je reflektovala probleme i političke bitke partije onog razdoblja. Zahtevala je, dakle, novu redakciju – na temelju problemâ i perspektive koje nameće sadašnja faza.

U međuvremenu je izvršen proces homogenizacije organizacija članica Međunarodnog biroa za Revolucionarnu partiju, što je ovaj – kao što je odlučeno na prošlom Kongresu i naznačeno u osnivačkim dokumentima MBRP-a – imao među svojim prvim zadacima.

Delegacije Internacionalističke KP – Bataglia Comunista i Komunističke radničke organizacije iz Velike Britanije zajedno su sastavili dokumente koji označavaju političku ujednačenost, zajedništvo ideja i pogledâ i jedinstvo u međunarodnom nastupu.

Platforma Biroa, sastavljena na osnovu marksističkih načela i metode i na političkoj liniji internacionalističkog pokreta sadašnje faze, predstavlja, dakle, celoviti zajednički temelj, dovoljno općenit da se može uzeti za Političku platformu obeju organizacija koje trenutno sačinjavaju Biro.

Internacionalistička komunistička partija, prema tome, donosi odluku da – kao što je to učinio KRO – usvoji Platformu Biroa kao svoj načelni programski dokument (političku platformu), kojem će se s vremena na vreme pridodavati dokumenti i Teze Kongresâ svake od organizacija napose i oni zajednički.

Uvod

Sadašnji trenutak

Slom Sovjetskog Saveza je doneo sa sobom kraj hladnog rata, ali to nije označilo niti kraj imperijalizma niti kraj opasnosti od izbijanja globalnog rata.

Povlačenje SSSR-a iz imperijalističkog sukoba sa Sjedinjenim Državama i njegov potonji raspad prouzrokovani su dvama činiocima koji su sasvim inherentni dinamici kapitalističkog ekonomskog sistema. Prvi činilac predstavlja ekonomska kriza koja je stegla svetsku privredu. Naime, od ranih sedamdesetih, i zemlje s potpuno podržavljenom privredom (poznate kao „socijalističke“) i zemlje „slobodnog sveta“ s „mešovitom“ privredom suočile su se sa stanjem sve veće privredne stagnacije. Ovo je značilo da je kapitalizam već bio na koncu svoga akumulacijskog ciklusa. Prvi je nagoveštaj ovoga dala devalvacija dolara 1971. godine, što je dovelo do kraja bretonvudskog sistema (ekonomskog okvira posleratnoga imperijalizma). Ovim potezom su Sjedinjene Američke Države pokušale prebaciti na ostatak sveta troškove vlastite krize.

Drugi element pruža privredna stagnacija unutar samoga Sovjetskog Saveza. Naime, u ovoj se zemlji ne beše ostvario socijalizam, već naročit oblik kapitalizma u kojem državni aparat beše preuzeo ulogu klasične buržoazije. Zahvaljujući svome apsolutnom monopolu na državnu vlast, KPSS bejaše doista postao oruđem nove vladajuće klase, koja je prenosila privilegije s kolena na koleno.

Ovome valja dodati relativnu slabost SSSR-a; sa privrednom stagnacijom se preklapala tehnološka zaostalost naspram zapadnog sveta, koja je za sobom povlačila manju sposobnost podnošenja vojnog napora. U trci za naoružanjem u kojoj su se sedamdesetih i osamdesetih godina sučeljavale dve sile sovjetska privreda nije bila u stanju da se nosi sa sposobnošću potrošnje američke privrede, a pokušaji Gorbačova da stavi tačku na ovu trku i preustroji svoj privredni aparat pretrpele su fijasko, usled sabotaža što su dolazile iz sovjetske vladajuće klase, kao i ograničenog manevarskog prostora kakav je nametala ista ona kriza protiv koje je nastojao da se bori.

Skorašnja povest potvrđuje, dakle, dve stvari:

  1. Potpuna kontrola privrede od strane države – nije socijalizam. U istinski socijalističkoj privredi sami bi proizvođači zajednički odlučivali šta će proizvoditi – na osnovu ljudskih potreba. Ekonomsko planiranje bi predstavljalo sredstvo za racionalno upravljanje resursima, a upotreba radne snage bi se odmeravala u skladu s potrebama društva. Pored toga, u takvom se društvu ne bi susretale krize poput one u kojoj se našao Sovjetski Savez.
  2. Nikakav pokušaj od strane jedne kapitalističke države da nadiđe ili uredi zakone vrednovanja ne može pružiti izlaza iz svetske krize kapitalističke privrede, a još manje to mogu neostvarive fantazije da se ovim zakonima dȃ slobodan izraz posredstvom takozvanog slobodnog tržišta.

I pored svih pokušaja da se krizom upravlja, uprkos raznim dogovorima „velike sedmorke“ svetske ekonomije i međunarodnim reprogramima duga, uprkos mikroprocesorskoj revoluciji i prestrukturiranjima koja su države poduprle obiljem finansijskih davanja i socijalnih amortizera, temeljni problemi kapitalističke akumulacije ostaju. Oni se sastoje u hroničnoj nedostatnosti izvučenog viška vrednosti za nastavak kapitalističke akumulacije, pomanjkanju koje navodi buržoaziju da stalno traži nove načine da poveća eksploataciju proletarijata i u relativnom i u apsolutnom smislu.

Opšte prilike i izgledi za radničku klasu

Vrátimo se pregledu trenutne situacije sa aspekta klasnih odnosa. Dȃ se zapaziti ogromna nesrazmera između oštrine ekonomske krize na delu i posledične opasnosti od izbijanja imperijalističkog rata, na jednoj strani, i slabog aktiviranja proletarijata na drugoj. Dominacija kapitala nad proizvodnjom i raspodelom dosegla je stupanj na kome potčinjava i sve tipove društvenih i političkih odnosa; pomoću demokratskih stranaka i sindikatâ buržoaska ideologija je tako duboko prodrla u radničku klasu da svaki pokušaj reagovanja na učinke krize od strane proletarijata biva ugušen u povoju.

Talasi štrajkova do kojih je došlo u skorije vreme, a koji su se katkad ticali čitavih proizvodnih sektora unutar jedne zemlje, nisu se nikada proširili na ostale sektore, i to zato što su svaki smisao za jedinstvo i klasnu solidarnost izbrisali nacionalizam, gradualizam, individualizam, tj. svi oni oblici buržoaske ideologije što su ih agenti kapitala uspeli raširiti među radnicima. Dominacija koju buržoazija ostvaruje nad radničkom klasom uz pomoć sindikatâ i stranaka buržoaske levice konkretna je manifestacija onoga što Marx nazivaše „postvarenjem društvenih odnosa“.

Kakvo god da je bilo njihovo postanje, ove organizacije sada nisu ništa drugo do oruđe buržoaske dominacije nad proletarijatom. Nije, međutim, dovoljno osuditi njihovu funkciju, već je nužno boriti se protivu njih i na političkoj i na organizacionoj ravni.

I pored nesumnjivih uspeha buržoazije u obuzdavanju protivrečjâ svoga ekonomskog sistema i upravljanju istima, njih je nemoguće otkloniti i mi marksisti znamo da se ova igra ne može produžiti u nedogled. Njihova konačna eksplozija, međutim, ne mora nužno dovesti do revolucionarne pobede; naime, u eri imperijalizma globalni rat može predstavljati za kapitalizam privremeno razrešenje njegovih protivrečnosti. Ipak, pre nego što do toga dođe, može biti da će politička i ideološka vladavina buržoazije nad radničkom klasom popustiti; drugim rečima, moguće je da iznenada proletarijat masovno povrati aktivnu ulogu u klasnoj borbi i revolucionari će morati da budu pripremljeni za ovaj sastanak. Kad radnička klasa ponovo uzme inicijativu i počne da koristi snagu svoje masovnosti protiv napadâ kapitala, revolucionarne političke organizacije se moraju nalaziti, s političke i organizacijske tačke gledišta, u takvom položaju da mogu predvoditi i organizovati borbu protivu snaga buržoaske levice.

Svaki će naredni val borbe biti dodatan korak u pripremi revolucije jedino ukoliko revolucionarni program i organizacija iz njega izađu svaki put dodatno ojačani; ovo se pak može dogoditi samo ako je revolucionarna organizacija u stanju da kroz same borbe ukorenjuje sebe i sve dublje utiskuje program unutar klase.

Ruska revolucija 1905. godine bila je priprema za 1917. godinu, u smislu da je revolucionarni program koji će kasnije dovesti do revolucije 1917. godine – iz ove prve izašao ojačan. Nema jemstava da će se u današnje vreme desiti sličan događaj, tj. da ćemo prisustvovati jednom poopštenom ustanku u kojem bi, i da se trenutno ispostavi da je klasa poražena, došlo do porasta revolucionarnih snaga. Jedna je stvar pak izvesna, a to je sledeće: ako bi se takav klasni pokret dogodio bez bitnog prisustva jedne revolucionarne političke snage unutar proletarijata, porazi bi poprimili istorijske razmere. Zadatak revolucionarne organizacije jest da podseća proletarijat na pouke njegovih sopstvenih istorijskih iskustava, tako da ona postanu adutom klase kad je reč o izgledima za samu njenu emancipaciju.

Međunarodni biro za Revolucionarnu partiju

Međunarodni biro je nastao 1983. godine kao rezultat združene inicijative Internacionalističke komunističke partije (Partito Comunista Internazionalista, PCInt) iz Italije i Komunističke radničke organizacije (Communist Workers Organisation, CWO) iz Velike Britanije.

Postojala su dva temeljna razloga za ovakvu inicijativu.

Prvi je bio taj da bi se dala organizacijska forma tendenciji koja je već postojala unutar proleterskog političkog tabora.

Ovaj motiv je proistekao iz Međunarodnih konferencija koje je Bataglia Comunista sazvala u razdoblju od 1977. do 1981. godine. Osnovom za priključenje poslednjoj od tih konferencija bilo je sedam tačaka za koje su CWO i PCInt glasali na Trećoj konferenciji:

  • Prihvatanje Oktobarske revolucije kao proleterske;
  • Priznanje raskida sa socijaldemokratijom koji su izvršili Prvi i Drugi Kongres Komunističke internacionale;
  • Bezrezervno odbacivanje državnog kapitalizma i samoupravljanja;
  • Odbacivanje bilo kakve političke linije koja bi potčinjavala proletarijat nacionalnoj buržoaziji;
  • Prepoznavanje Socijalističkih i Komunističkih partija kao buržoaskih stranaka;
  • Usmerenje prema organizovanju revolucionarâ uz priznavanje marksističkog učenja i metoda za proletersku nauku;
  • Prihvatanje načela prema kojem su međunarodni skupovi jedan od aspekata debate između revolucionarnih grupa radi koordinisanja njihovog aktivnog političkog delovanja prema klasi u njenim borbama, u cilju aktivnog doprinosa procesu koji će dovesti do Međunarodne partije proletarijata, političkog organa neophodnog za političko rukovođenje revolucionarnim klasnim pokretom i samu proletersku vlast.

Drugi razlog i svrha obrazovanja Biroa bilo je to da se deluje kao referentna tačka za organizacije i pojedince koji bi se pojavili na međunarodnoj pozornici onda kad bi produbljivanje krize kapitalizma dovelo do manifestacije političkih odgovora. U prvoj deceniji života Biroa nismo prisustvovali velikim epizodama masovne klasne borbe, a odgovor radnikâ na sve veće napade kapitala, budući katkad i vrlo borben (kao u slučaju štrajka engleskih rudara 1984–85. ili skorije borbe španskih lučkih radnika), ostajao je redovno sektorskog karaktera i na kraju uvek bivao poražen. Međunarodnom kapitalu su tako pruženi značajni trenuci primirja za provođenje onih prestrukturiranja što su koštala milione radnih mesta i sve obimnijih mera štednje, kao i za znatnu degradaciju uslovâ rada i prodaje radne snage. Stoga ne treba da nas iznenađuje to što osamdesete godine nisu dovele nove drugove u naše redove i što su se mnogi od onih koji se jesu pojavili, kasnije usput izgubili, savladani političkom izolacijom u kojoj se odvija naša delatnost. Ipak, uprkos nepovoljnim objektivnim prilikama i našim skromnim snagama, MBRP se organizacijski konsolidovao i njegov časopis na engleskom jeziku Internationalist Communist (nekadašnji Communist Review) postao je njegovo glavno oruđe političkog i teorijskog sučeljavanja. Pored rukovođenja međunarodnom korespondencijom i organizovanja, kad je to moguće, susretâ i diskusija s elementima s kojima dolazimo u kontakt, MBRP je proizveo brojne međunarodne publikacije na raznim jezicima na ključne teme poslednjih godina i postarao se da one stignu i u dotične zemlje. Smatramo da je Biro snaga koja se kreće u okviru proleterskog političkog tabora, koji obuhvata one koji:

  • se bore za nezavisnost proletarijata od kapitala, nemaju nikakve veze s nacionalizmom u bilo kom obliku, nisu videli ništa socijalističko u staljinizmu i bivšem SSSR-u;
  • ali su istovremeno prepoznali u Oktobru 1917. nešto što je moglo biti polazna tačka šire evropske revolucije.

Među organizacijama koje spadaju u ovaj tabor postoje još uvek značajne političke razlike, među kojima vexata quaestio prirode i funkcije koje treba da ima revolucionarna organizacija. Naše stanovište može biti shematizovano na sledeći način:

  1. Proleterska će revolucija ili biti međunarodna ili neće voditi ničemu. Međunarodna revolucija pretpostavlja postojanje revolucionarne partije, konkretnog političkog izraza najsvesnijeg dȇla radničke klase, neophodno za propagiranje revolucionarnog programa među ostatkom klase. Istorija nas uči kako su se pokušaji da se partija organizuje za vreme same revolucije pokazali kao zakasneli i neadekvatni.
  2. MBRP na taj način cilja na formiranje svetske komunističke partije čim budu postojali politički program i snage dovoljne za njeno konstituisanje. Biro je, međutim, za partiju i ne namerava biti njeno jedino prvobitno jezgro; buduća partija, dakle, neće biti jednostavno rezultat rasta jedne jedine organizacije.
  3. Pre nego što revolucionarna partija bude konstituisana, svi detalji njenoga političkog programa moraće da budu razjašnjeni kroz diskusije i debate između delova koji će je konstituisati.
  4. One organizacije koje budu konstituisale partiju moraju već ostvarivati neko minimalno prisustvo unutar proletarijata u oblasti svoga nastanka. Proglašenje revolucionarne partije ili njenih početnih jezgara samo na osnovu postojanja malih grupa aktivista ne bi predstavljalo velik korak napred za revolucionarni pokret.
  5. Danas mora biti cilj svake revolucionarne organizacije da se ukoreni u radničkoj klasi, i to da bi bila u poziciji koja bi joj omogućavala da pokazuje pravce koje treba da zauzme klasna borba danas i da organizuje i predvodi revoluciju sutra.
  6. Pouka poslednjeg revolucionarnog talasa nije da klasa može bez organizovanog vođstva, niti da je sama partija klasa (kako vele metafizičke apstrakcije savremenih bordigista), već je ta da je vođstvo organizovano u vidu partije najmoćnije oružje kojim može biti opremljena radnička klasa. Cilj partije će biti da se bori za socijalističku perspektivu u onome što će biti masovni organizmi predvečerja revolucije (sovjeti ili saveti). Partija će, u svakom slučaju, ostati manjina unutar radničke klase i neće moći predstavljati njenu zamenu. Cilj izgradnje socijalizma pripada odista celokupnoj klasi i zaduženje je kakvo se ne može preneti, čak ni na najsvesniji deo proletarijata.

Platforma Međunarodnog biroa za Revolucionarnu partiju

Kapitalizam

Kao što biva u svakom klasnom društvu, i kapitalistički način proizvodnje je obeležen u svim fazama svoga istorijskog razvojnog puta kontrastom između proizvodnih snaga i proizvodnih odnosa. U kapitalističkom režimu radna snaga poprima oblik robe koju njeni posednici (proleteri) prodaju za platu jednaku vrednosti dobara i usluga neophodnih za egzistenciju i reprodukciju same radne snage.

Na klasnoj ravni, to se ispoljava kao nepopravljiva protivnost između buržoazije, koja drži sredstva proizvodnje, i proletarijata, koji na ta sredstva primenjuje svoju radnu snagu. Rad je ono što proizvodi vrednost i samo rad može pretvoriti sirove materijale u robu. Sve robe imaju upotrebnu vrednost i razmensku vrednost, a kapitaliste prva zanima zato što, na osnovu razmenske vrednosti, robe mogu biti prodate i na taj način manifestovati upotrebnu vrednost za kupca. Pokušaji buržoazije da iscedi sve veće količine viška vrednosti iz radne snage u osnovi su klasne borbe između buržujâ i proleterâ, između kapitalizma i radničke klase. Danas u onome što se definiše kao postindustrijsko društvo, u kome nam buržoaski ideolozi pričaju kako radnička klasa više ne postoji, ništa od ovoga nije manje istinito nego što je bilo u prošlom stoleću. Temeljne protivrečnosti između klasa ostaju, bez obzira na sve tehnološke inovacije koje su ostvarene.

Različiti oblici kapitalizma

Protivrečnost između društvenosti rada i privatne svojine proizvodnih sredstava povećava se s menjanjem samih formi – društvenosti rada, s jedne strane, i svojine s druge. Prividno državno vlasništvo nad najvažnijim sredstvima proizvodnje ne poništava suštinu privatnog vlasništva nad finansijskim kapitalom, tj. pravim oblikom kapitala u doba imperijalizma. Prema tome, vladavina nacionalnih i transnacionalnih monopola u vidu akcionarskih društava (s „društvenim“ kapitalom) ne poništava, već naprotiv, pooštrava fundamentalno protivrečje, dajući mu faktički međunarodne razmere i zamah. Ovo je Engels naslutio još pre više od jednog veka; on nam je, naime, objasnio da:

... transformacija u akcionarska društva, ili u državnu svojinu, ne ukida kapitalističku prirodu proizvodnih snaga. Kod akcionarskih društava ovo je očigledno. A moderna država, opet, nije ništa drugo do organizacija koju buržoasko društvo ustanovljava u cilju čuvanja opštih spoljnih uslova kapitalističkog načina proizvodnje od zadiranja, kako od strane radnikâ tako i od strane pojedinačnih kapitalista. Moderna država, kakav god da joj je oblik, u biti je kapitalistička mašina, država kapitalistâ, idejno oličenje ukupnog kapitala. Što više preuzima vlasništvo nad proizvodnim snagama, to više postaje pravim državnim kapitalistom, to je više građana koje eksploatiše. Radnici ostaju najamni radnici, proleteri. Kapitalistički odnos se ne ukida ...

Anti-Dühring

Prema tome, one zemlje što su jedno vreme nazivane socijalističkim nisu bile ništa drugo do zemlje u kojima se bio nametnuo jedan naročit vid državnog kapitalizma u kojem je država neposredno kontrolisala proizvodna sredstva i imala monopol nad tržištem. Bedna propast SSSR-a potvrđuje analizu koju je komunistička levica razvila (zasnivajući je na marksističkoj kritici političke ekonomije) tokom razdoblja koje deli Oktobarsku revoluciju od sloma sovjetskog bloka. Ono tragično poistovećivanje socijalizma s državnim vlasništvom nad sredstvima proizvodnje stiglo je danas na kraj svoje povesne putanje, u trenutku kad se tzv. sovjetsko društvo vratilo organizacionim i pravnim formama klasičnog, zapadnjačkog kapitalizma.

Imperijalizam

Nekadašnji SSSR i zemlje svrstane uz njega sačinjavali su imperijalistički blok čiji je krah otvorio novo poglavlje u istoriji svetskoga kapitalizma, ali i ovo novo poglavlje deo je povesti imperijalističkog kapitalizma. Prvi svetski rat, proizvod nadmetanja među imperijalističkim državama, označio je definitivnu prekretnicu u kapitalističkom razvoju. Pokazao je, naime, da je proces akumulacije kapitala bio doveo do tako visokih nivoa koncentracije i centralizacije da će od tog trenutka pa nadalje ciklične krize, koje su vazda bile pojava inherentna kapitalističkom procesu akumulacije, biti svetske krize kakve se ne mogu razrešiti drukčije nego kroz globalne ratove. Bili smo, dakle, ušli u novu istorijsku eru, eru imperijalizma, u kojoj je svaka država deo jednog globalnog ekonomskog sistema i ne može izmaći ekonomskim zakonitostima koje regulišu ovaj sklop u celini. Zato imperijalizam nije samo vrsta politike koju najmoćnije države usvajaju prema onim najslabijim, već neminovan proces posredstvom kojeg pipci industrijski i finansijski najrazvijenijih centara isisavaju višak vrednosti iz perifernih područja. Ovaj proces ne poznaje granice i u igre međunarodnog finansijskog kapitala upliće buržoazije perifernih zemalja jednako kao i buržoazije metropolskih središta. Ove prve su, dakle, punopravan deo jedne jedine međunarodne klase kapitalistâ i stoga se od njih ne može očekivati da budu iole odane svojim vlastitim nacijama.

Početak imperijalističke epohe, s njenim paklenim ciklusima globalni rat – rekonstrukcija – kriza, otvorio je, međutim, čovečanstvu mogućnost dostizanja jednog višeg oblika civilizacije, tj. komunizma. Dokaz se za ovo pružio u Oktobru 1917, kad je ruski proletarijat osvojio vlast u prvom činu revolucionarnog talasa što se podigao nad svom Evropom i nad čitavim svetom iz klanice i razaranjâ Prvoga svetskog rata. Ipak, iskustvo toga razdoblja govori nam i o izdajstvu najvećeg dȇla stranaka Druge internacionale, koji je dao saglasnost za masakr nad dotičnim proletarijatima u imperijalističkoj vojni i učinio sve što je mogao da uguši revoluciju za vreme ustaničkih nemira što su usledili. Danas možemo sagledati jasnu razliku između proleterskih organizacija u periodu koji je prethodio Oktobarskoj revoluciji i onih iz perioda koji je došao iza nje.

U poslednjem akumulacijskom ciklusu koji prethodi Oktobru, dok se buržoaski način proizvodnje širi i učvršćuje, šire se demokratistički i nacionalistički pokreti koji katalizuju evropske proleterske mase. Ovi neretko potpomažu formiranje sindikata i stranaka, koji uspevaju da nad proleterskim masama ostvare velik uticaj. Iako je bila raspoređena unutar ovih struktura, koje se u potpunosti uklapaju u šemu buržoaskoga društva i koje su njemu podređene, radnička klasa je ipak bila u stanju da izrazi svoj klasni identitet ističući svoje potrebe i stavljajući na dnevni red svoje probleme. Istovremeno, revolucionarne teorije Marxa i Engelsa postajale su dȇlom kulturnog prtljaga radnikâ, mada najveći deo socijaldemokratskih snaga nije delovao prema naznakama teorija od kojih je deklarativno polazio. Naime, revolucija koju je Marx imao u vidu ostajala je za njih dalek cilj koji će se dostići jednog dana u dalekoj budućnosti sredstvima koja nisu jasno definisana. Socijalizam je ostajao slavna budućnost za koju su se borili, ali u praksi njihov su strateški cilj sve više bivali izbori, osmočasovno radno vreme, sloboda organizovanja itd.

1914. socijaldemokratija je otvoreno pokazala svoje poistovećivanje s imperijalizmom i ovo je proizvelo odsudnu prekretnicu u radničkome pokretu: jasnu podelu između komunistâ i buržoaskih snaga koje su do tog momenta kontrolisale pokret masa. Osnivanjem Treće internacionale proklamovan je početak doba svetske proleterske revolucije i to je označilo pobedu pravih načela marksizma; od tog trenutka pa nadalje aktivnost komunistâ je, dakle, imala biti usmerena isključivo prema rušenju buržoaske države radi stvaranja uslovâ za izgradnju jednog novog društva.

Revolucija i kontrarevolucija

Poraz revolucionarnog pokreta u Evropi i tip kontrarevolucije koji se beše ukorenio u Rusiji predstavljahu za revolucionare ozbiljan hermeneutički problem. Kontrarevolucionarni proces se òglēdāše u promenama u strategiji unutar Treće internacionale. Njenim prvenstvenim ciljem već postajaše odbrana ruske države, a komunističke partije ostalih zemalja imahu da se vrate strategijama i taktikama socijaldemokratske politike. Ovaj degenerativni zaokret slediše i Trocki i njegove pristalice, te ostade na drugima breme izvlačenja neophodne pouke iz poraza.

Trockijeva politika entrizma u socijaldemokratske i laburističke stranke (tzv. Francuski obrt), te podrška njegova i drugih trockista imperijalističkim stremljenjima SSSR-a – izbrisale su trockizam sa spiska potencijalno revolucionarnih struja. Dopalo je drugima da izvlače pouke iz poraza.

Uprkos svrstavanju na stranu Sovjetskoga Saveza svih evropskih Komunističkih partija (onda već inficiranih klicom staljinizma) i porazu velikoga boljševičkog iskustva, koji je došao s afirmacijom državnog kapitalizma u Rusiji, pouka koju je komunistička levica izvukla u pogledu kapitalističke i imperijalističke prirode sovjetske države sprečila je da komunistički program bude pregažen i potpuno nestane zajedno s tim revolucionarnim iskustvom. Ovo je impliciralo mogućnost pojavljivanja jedne revolucionarne snage čak i u toku Drugoga svetskog rata. (Internacionalistička komunistička partija je nastala u Italiji 1943. godine.)

Iskustvo kontrarevolucije u Rusiji primoralo je revolucionare da prodube svoje razumevanje problema koji se tiču odnosâ između države, partije i klase. Uloga koju je bilo odigralo ono što je isprva bilo revolucionarnom partijom, navela je, međutim, mnoge potencijalne revolucionare da ideju klasne partije ucelo odbace. Ona je ipak apsolutno neophodna proletarijatu u njegovoj revolucionarnoj borbi, zato što predstavlja politički izraz klasne svesti i sadrži najnapredniji deo proletarijata. Revolucionarnu partiju će predstavljati manjina unutar radničke klase, a ipak, komunistički program koji ona brani može sprovesti u delo jedino klasa kao celina. Tokom revolucije partija će nastojati da osvoji položaj političkog vođstva pokreta, propagirajući i podržavajući svoj program unutar masovnih organa radničke klase. Kao što je nemoguće razmišljati o procesu rasta revolucionarne svesti u odsustvu revolucionarne partije, isto tako je nemoguće zamisliti da makar i najsvesniji deo klase može održati kontrolu nad događajima nezavisno od sovjetâ (odnosno sličnih organizama kojima bi klasa raspolagala). Sovjeti su oruđe posredstvom kojega se ostvaruje diktatura proletarijata, a njihovo propadanje i marginalizacija na ruskoj političkoj pozornici učinak su poraza sovjetske države i pobede kontrarevolucije. Boljševički komesari, ostavši izolovani od iscrpljene i desetkovane radničke klase, suočili su se s vršenjem vlasti u kapitalističkoj državi i delovali, dakle, u svojstvu vladalaca kapitalističke države. Prema tome, u budućoj svetskoj revoluciji revolucionarna partija će morati pokušati da predvodi revolucionarni pokret jedino kroz masovne klasne organe čiju će pojavu podsticati. Ipak, ne postoje recepti koji bi garantovali pobedu: ni partija ni sovjeti sami po sebi ne predstavljaju pouzdanu odbranu od kontrarevolucije. Jedina garancija pobede jest živa klasna svest radničkih masa.

Revolucionarna partija

Klasna partija, odnosno organizacije iz kojih će nastati, obuhvataju najsvesniji deo proletarijata koji se organizuje da bi branio revolucionarni program. Pomoću oruđа̂ marksizma i na temelju pouka iz povesnih iskustava klase, partija izrađuje program i definiše revolucionarnu strategiju i taktiku. Buduća svetska partija moraće delati tako da otrže mase od uticaja raznih kontrarevolucionarnih i nacionalističkih ideologija kojima se obmanjuje radnička klasa; ona će pak biti u stanju da u potpunosti dosegne svoj cilj tek kad mase radnikâ, potaknute materijalnim kontradikcijama kojima će rezultirati globalna kriza kapitalizma, povrate ulogu protagonistâ na istorijskoj pozornici.

Do revolucije će moći da dođe samo ako se revolucionarna organizacija bude adekvatno razvila i pripremila za predvođenje napada na političke neprijatelje revolucionarnoga programa. Mi zato odbacujemo sheme koje predviđaju nastanak partije tek u trenutku otpočinjanja revolucije ili koje ograničavaju njene ciljeve na puku propagandnu akciju; proleterske političke snage imaju dužnost da se organizuju čak i ako objektivne okolnosti u kojima one delaju, značajno ograničavaju njihovu sposobnost da utiču na velike mase radnika. U doba imperijalizma buržujska je dominacija nad društvom dosegla stupanj na kome uključuje kontrolu nad svima aspektima društvenog života. Naime, paralelno s koncentrisanjem proizvodnih sredstava u rukama finansijskoga kapitala, došlo je do jačanja političke i ideološke dominacije buržoazije. Ono što je Marx ustvrdio pre više od jednog stoleća pokazuje se danas istinitijim no ikad pre:

Misli vladajuće klase u svakoj su epohi vladajuće misli, tj. klasa koja je vladajuća materijalna sila društva istovremeno je njegova vladajuća duhovna sila. Klasa kojoj stoje na raspolaganju sredstva za materijalnu proizvodnju raspolaže samim tim i sredstvima za duhovnu proizvodnju, tako da su joj zbog toga, uzevši u prosjeku, podređene misli onih koji su lišeni sredstava za duhovnu proizvodnju. Vladajuće misli nisu ništa drugo do idealni izraz vladajućih materijalnih odnosa, tj. u obliku misli izraženi vladajući materijalni odnosi; dakle, idealni izraz odnosa koji baš jednu klasu čine vladajućom, dakle misli njene vladavine. ...

Nemačka ideologija

Ovo znači da u uslovima socijalnog mira, a naročito u imperijalističkim metropolama gde je vladavina buržoazije najviše raširena i totalizujuća, proletarijat u potpunosti robuje buržoaskoj ideologiji. Valja ipak jasno razdvojiti proletarijat, uzet u celini, od komunističke partije. Sve dok društvena i ekonomska kriza ne dovedu do sloma buržoaskih ideoloških i političkih shema, revolucionarni program i organizacija koja ga podržava moći će postojati jedino u uslovima snažne odvojenosti od klase i ništa neće moći da vrede veći voluntaristički napori ili veća organizaciona sredstva. Ipak, akumulacijski ciklus koji je otpočeo posle Drugog svetskog rata odavno je završen i posleratni ekonomski bum je ustupio mesto globalnoj krizi. Još jedanput, čovečanstvo se nalazi na istorijskom raskršću – na jednoj strani imperijalistički rat, na drugoj revolucija – i revolucionarima raštrkanim po svetu postavlja se imperativ zbijanja redova. U eposi u kojoj monopolistički kapitalizam dominira na globalnoj razini nijedna zemlja ne može izbeći podsticajima koji navode kapitalizam na rat. Ovaj neizbežni hod ka uništenju praćen je danas poopštenim napadom na životne i radne uslove proletarijata. Materijalne pretpostavke početka rasta na međunarodnom nivou borbe radnikâ protiv eksploatatorâ – već su tu, a prisutne su i neophodnost i mogućnost komunističke revolucije. Ono što, međutim, još uvek nedostaje jeste revolucionarna partija koja bi bila u stanju da podrži i pripremi jednu takvu bitku.

Načelne smernice za organizaciju

  1. Istorijska era u kojoj su borbe za nacionalno oslobođenje mogle predstavljati napredan element unutar kapitalističkog sveta – završila se pre mnogo desetleća (prvim imperijalističkim ratom 1914). Reći da je kapitalizam u imperijalističko doba dostigao globalni karakter znači uviđati da vidljive razlike koje se još uvek uočavaju kod različitih društvenih formacija – ne odražavaju stvarne razlike u načinima proizvodnje. Stoga nije potrebno da proletarijat usvaja različite revolucionarne strategije u različitim oblastima zemaljske kugle. Istorija buržoaskoga društva već je pokazala da različite društvene formacije, proizvod drukčijih istorijskih puteva, mogu postojati i pored dominacije kapitalističkog načina proizvodnje. One su u svakom slučaju potčinjene interesima imperijalizma, koji koristi nacionalne, etničke i kulturne razlike za očuvanje svoje hegemonske pozicije. Modaliteti buržujskog ostvarivanja političke kotrole razlikuju se u zavisnosti od društvenih i kulturnih obeležja raznih naroda, ali je moć koju buržoazija predstavlja u svakom slučaju ista, jednako je moć kapitala. Treba se zato boriti protiv svake hipoteze koja još uvek nacionalno pitanje smatra otvorenim u ponekoj zemlji i koja, dakle, smatra da proletarijat u ovakvim slučajevima treba da napusti vlastitu revolucionarnu strategiju radi savezništva s lokalnom buržoazijom (ili još gore, s jednim od imperijalističkih frontova). Revolucionarna organizacija odbacuje svaki pokušaj potkopavanja klasne solidarnosti na osnovu ideologija koje pretpostavljaju kulturne ili rasne razlike; samo ako je proletarijat ujedinjen u odbrani svojih sopstvenih interesa, biće doista moguće razoriti temelje svakojakog nacionalnog ugnjetavanja.
  2. Budući da je kapitalistička vladavina odavno poprimila globalni karakter, potrebna je revolucionarna strategija koja bi takođe bila globalna; proleterska revolucija i diktatura proletarijata moraju u svakoj zemlji biti stožer strategije komunističke partije. Različite specifične prilike, tačnije, raznolikost političkih i društvenih formi posredstvom kojih se diljem sveta ostvaruje buržoaska vladavina, iziskuju, dakako, različite taktičke pristupe, ali u svakom slučaju, taktika će međunarodne organizacije proletarijata uvek biti definisana na bazi revolucionarnog programa. Era demokratskih borbi je odavno završena i ove ne mogu u doba imperijalizma ponovo dospeti na dnevni red. Uprkos tome što zahtevanje nekih elemenata slobode može biti deo revolucionarne propagande, taktika je revolucionarne partije usmerena na rušenje države i uspostavljanje diktature proletarijata.
    Komunisti se ne zavaravaju da se radnička sloboda može osvojiti izborom neke većine u parlamentu. Pre svega, varka je „parlamentarnog kretenizma“ (Marx) verovanje da bi vladajuća klasa sedela skrštenih ruku dok mi donosimo zakone za socijalizam. Parlamentarna demokratija je smokvin list koji skriva sramotu buržoaske diktature. Pravi organi vlasti u demokratskom kapitalističkom društvu prebivaju izvan parlamenta: u državnoj birokratiji, u njegovim bezbednosnim snagama i među kontrolorima proizvodnih sredstava. Parlament koristi buržoaziji time što uspeva da stvori iluziju da radnici biraju ko će njima rđavo vladati. Revolucionari se, dakle, protive parlamentarnim izborima, pozivajući radnike da se bore na svome autonomnom klasnom terenu.
    Na aktivistima je revolucionarne partije da objasne da je za radničku klasu samo putem rušenja kapitalizma i buržoaske države moguće postići potpunu slobodu izražavanja i organizovanja.
  3. Sindikati su nastali kao instrumenti za sklapanje nagodbi o uslovima prodaje radne snage i nisu, niti su ikad bili, korisna oruđa za rušenje buržoaske države. Osim toga, u doba imperijalizma nisu ništa drugo do organizacije sa zadatkom da podržavaju kapitalizam, posebno u ključnim momentima u kojima je ovaj naročito ugrožen. Iz toga proizlazi da je za revolucionare nemogućno preuzeti vođstvo nad ovim organizacijama i da će se svugde morati da bore protivu sindikata kao poslednjih bastiona kontrarevolucije.
    Iskustvo poslednjega revolucionarnog talasa i kontrarevolucije što je usledila, sasvim jasno je stavilo do znanja marksističkim revolucionarima da sindikat nije, niti može biti, masovni organizam u kojem jedna politička manjina klase (partija) može raditi na tome da njezin program i njeni slogani dopru do svekolike klase. Organizmi koje pak komunisti po tradiciji smatraju organima borbe i vlasti jesu sovjeti (saveti) koji se počinju formirati u trenucima jačanja klasne borbe. Kao što komunisti poziciju političkog vođstva nad masama mogu osvojiti samo u naročitim situacijama, tako se i masovni organi preko kojih komunisti mogu realizovati ovu funkciju obrazuju delovanjem masa jedino u periodima narastajuće borbe. Izvan ovih naročitih perioda komunisti ipak moraju da obavljaju svoju političku delatnost, nastojeći da doprinesu rastu klasne avangarde i uzimajući učešće u borbama radnikâ. Naime, mogućnost da borbe pređu s ravni slučajnoga, na kojoj sazrevaju, na širu ravan antikapitalističke političke borbe, uslovljena je prisustvom i operativnošću komunistâ na radnim mestima – u službi stimulisanja radnikâ i da bi im ukazali na perspektivu koju valja da slede. Cilj komunističke organizacije jeste da iznađe načina da organizuje najsvesniji deo radništva, ne zarad nagodbi o platama, niti zarad bilo kakvog drugog posredovanja između njega i kapitala, već radi uspostavljanja neposredne veze između partije i velikih proleterskih masa.
    4. Revolucionarni proces koji je započeo u Rusiji oktobarskom pobedom prekinuo se okretanjem države k samoj sebi i svojim kapitalističkim ekonomskim temeljima, usled izolacije sovjetske Rusije i poraza valova proleterske borbe u glavnim evropskim zemljama. Ovo iskustvo je marksistima jednom za svagda pokazalo da nije moguća izgradnja socijalizma u jednoj zemlji i da nikakva socijalistička država ne može postojati izvan stvarnog međunarodnog revolucionarnog procesa. Ovo ne znači da, ako se proletarijat domogne vlasti u nekoj određenoj zemlji, tu neće biti mogućno ispoljavanje stvarne proleterske vlasti, već znači da ova neće moći da se održi ako se revolucionarni pokret ne proširi i drugde.
  4. U drugoj polovini 1920-ih Komunističkom internacionalom dominiraše u potpunosti ruska Komunistička partija, te više ne bejaše korisno oruđe za postizanje strateških ciljeva međunarodnoga proletarijata. Ono što ostajaše od revolucionarnog potencijala u Evropi i Kini bivaše dovođeno u pitanje politikama Kominterne, podređenim kakve su bile – državi Sovjetskom Savezu i njenoj potrebi za samoodržanjem. U samome Sovjetskom Savezu gušenje revolucionarnog procesa dȍvede do nastanka antiproleterske diktature pod Staljinom, koja beše izraz društvenih odnosa kapitalističkog tipa, i razvoj jednog takvog režima u tako prostranoj zemlji pȍvūče sa sobom njeno ponovno stupanje na međunarodnu scenu u svojstvu imperijalističke sile. U ovom svojstvu Sovjetski Savez uze učešće najpre u ratu u Španiji, a potom i u Drugom svetskom ratu. Zahvaljujući ovome drugom, prȍšīri svoju kontrolu na zemlje Istočne Evrope i prȉsili ih da usvoje njegov staljinistički model državnog kapitalizma. Propast perestrojke i slom sovjetskoga bloka ne behu znak da je jedna „radnička država“ stigla na kraj svoga degenerativnog puta, već jasna manifestacija činjenice da je kriza kapitalizma stigla da pogodi i drugu po snazi svetsku velesilu.
  5. U Kini se – sledeći različit put – došlo do istog rezultata, tj. do režima državnog kapitalizma; ovaj je još uvek u potrazi za vlastitom ulogom u sklopu međunarodnog imperijalističkog sistema. Fundamentalna razlika između ruske i kineske priče jeste to što se u ovoj drugoj zemlji nikad nije dogodila proleterska revolucija slična onoj iz 1917. Povest aktuelnog kineskog režima počinje tragičnim porazom proleterskoga pokreta u događajima u Guǎngzhōuu i Šangaju 1927. godine. Zatim sledi građanski rat, vođen od višeklasnog bloka u kome su seljaci predstavljali udarnu snagu. Rat je okončan uspostavljanjem jednog režima koji će funkcionisati pod sovjetskim protektoratom i – ugledajući se na svoga zaštitnika – usvojiti isti, jako centralizovani model kapitalističke države. Ovaj režim, pošto je šezdesetih godina pod firmom neostaljinizma napustio sferu uticaja Sovjetskog Saveza, sedamdesetih korača ruku pod ruku sa Sjedinjenim Državama. Oba ova naizgled kontradiktorna poteza rezultat su pokušajа̂, od strane vlasti, da se sačuva kontrola nad ekonomijom i pruži podrška kapitalističkoj akumulaciji. Nikad se u Kini nije ostvarila proleterska vlast, a marksistička je ideologija korišćena samo kao sredstvo za prisiljavanje masa na žrtvovanje svojih interesa u korist nacionalnog kapitala.
  6. Iz prethodnih tačaka proizlazi da je već vreme da se aktivno radi na izgradnji revolucionarne partije. Revolucionari, dakle, moraju, ma kako bile ograničene njihove snage, učiniti sve što je u njihovoj moći da otrgnu proleterske mase od političkog uticaja snaga reakcije i rata. A u ovu je svrhu neophodna njihova organizacija i centralizacija na međunarodnom nivou. Proces koji – polazeći od sadašnje rascepkanosti revolucionarnih snaga, raštrkanih po svoj površini planete – treba da dovede do političkih i vojnih bitaka međunarodne revolucionarne partije, iziskuje od komunistâ ulaganje maksimalnog napora u cilju svoje političke homogenizacije i obrazovanja novih kadrova.
    Međunarodna partija proletarijata će nastati raspuštanjem različitih „nacionalnih“ organizacija koje će se prepoznavati u platformi partije i programu. Međunarodni biro za Revolucionarnu partiju pretenduje da bude težište koordinacije i objedinjavanja ovih organizacija. Njegov će statut pružiti osnovu za organizacijsko ujednačavanje (usled raspuštanja pojedinačnih organizacija), tako da se dođe do stvaranja istinski međunarodne strukture. Onda će biti ispunjen zadatak koji je Biro sebi postavio.
Međunarodni biro za Revolucionarnu partiju – 1997
Milano, 25–27. april 1997. g.
Friday, April 25, 1997