Bili su oštro odbijeni prekjuče, 6. juna, i saterani u Sinjeru de Gordon (Ciñera de Gordón), malo mesto otprilike na pola puta između Ovijeda (asturl. Uviéu) i Leona (asturl. Llión). Španska Gvardija sivil (Guardia Civil) bila je došla u velikom broju da raščisti blokadu koja je na autoputu N-630 trajala od prošlog utorka, u blizini seoca sabijenog u asturijskim planinama, između Ovijeda i Leona. Ali odgovor rudarâ nije se dugo čekao. Ponovo sa štitovima u rukama i uz podršku meštana, krenuli su u napad na Gvardiju sivil koja se bila rasporedila izvan središta naselja. Nakon što su uprljali ruke vrlo grubim represivnim akcijama, uključujući sulude potere unutar naselja, pravi pravcati lov na čoveka, snage buržoaskog reda su konačno odlučile da napuste lokaciju zbog otpora na svim linijama – kako na autoputu tako i na obodima naselja. Njihov beg je proslavljen dugim aplauzom lokalnog stanovništva koje je na taj način izrazilo solidarnost i bliskost s ovom grupom rudara, radnika, proletera u borbi.

Ogromna snaga ovih radnika, u poređenju s gotovo potpunom neaktivnošću španskoga proletarijata, ne treba ipak da nas čudi. Ovi radnici su poslednji predstavnici duge i stare tradicije klasne borbe koja je svoj maksimalni izraz imala 1934. godine kada su, doduše nakratko, uzdrmani temelji iberijskog kapitalističkog poretka. Ključni događaj, ne zaboravimo, izbio je u Asturiji u zoru 5. oktobra 1934. Tu je najsvesniji deo proletarijata, koji su predstavljali rudari (neki od njih snažno sindikalno organizovani), ustao protiv vlade koja je bila formirana u Madridu. Ali ustanak nije bio protiv određenih političkih snaga, već protiv samoga kapitalističkog sistema, i odista, za kratko vreme trajanja ovog asturijskog iskustva, pokušali su uspostaviti novo ekonomsko i društveno uređenje. Iskustva koje nažalost, a i po sili stvari, nije imalo nikakvog stvarnog rezultata, koje je na najgrublji način suzbijeno.

Ali vratimo se činjenicama. U proteklim sedmicama radnici ugljenokopâ i drugih sektora na nišanu drakonskih rezova Rahojeve (Mariano Rajoy) vlade (koja je deo austerity plana koji nam servira kapital) štrajkovali su, organizovali lokalne protestne šetnje i blokade puteva, neki su se od njih zatvorili u rudarska okna, sukobljavajući se s policijom i sa samom Gvardijom sivil. Hiljade rudara u borbi koji se silom suprotstavljaju rezovima što ih je usvojila vlada, rezovima koji zapečaćuju desetine hiljada radnih mesta i osuđuju na privredno opustinjavanje čitave okruge na severu Španije. Eksploatisane dok su koristili, a potom bačene na otpad. A odgovor se sveo na prošlosubotnji silazak deset hiljada ljudi u Madrid, uz nošenje vrlo znakovitog transparenta: „Mi nismo ogorčeni, nama je pun kurac“. Jasna aluzija na španski demokratsko-pacifistički pokret 15-M. Doček na koji su naišli u prestonici? Hapšenja, pendrečenje i kiša gumenih metaka.

Ali rudari se nisu dali zastrašiti. Pošto su shvatili uzaludnost politički korektnih demonstracija (Narodna stranka [Partido Popular] nije htela da čuje razloge i odlučila je da ostane pri pripremljenome planu), borba se zaoštrila: divlji generalni štrajk na neodređeno vreme, postojane blokade na glavnim autoputevima i drugim putnim arterijama Asturije, borbene autonomne pokrajine na Atlantskom okeanu, na severu. Tako je počeo niz divljih blokada železničkih pruga, magistralnih puteva i autoputeva – na brojnim tačkama, po sistemu 'ugrizi i beži' koji stavlja na teška iskušenja takozvane snage reda. Poslednji sukob se dogodio upravo na autoputu N-630, pri čemu su rudari odneli pobedu nad snagama buržoaske represije zahvaljujući i podršci građanstva seoca Sinjera de Gordon.

Među masovnim medijima, muk o ovoj 'pobuni' je u najmanju ruku zaglušujuć. Ali nismo njime zapanjeni. U ovim kriznim godinama žarišta proleterske pobune, i pored sve krhkosti i odsustva jasnog političkog usmerenja, izuzetno su brojna. I ovo naročito vredi za pojedine pokrajine španske države; u slučaju porasta rudarskog protesta, ovaj bi verovatno proizveo ne tako beznačajan domino efekat. Neizbežan efekat koji, međutim, upravo bez jasnog i odsečnog političkog usmerenja, bez revolucionarne partije, ne bi bio ravan pobedi na svim frontovima – naprotiv. Istorija nas navodi na zaključak da bi bez političkog usmerenja borba izgubila koheziju i podlegla najokrutnijoj buržoaskoj represiji, kao što se nažalost dogodilo 1934.